Ерозија земљишта представља испирање и одношење најситнијих и најплоднијих честица из растресите подлоге. Ерозија земљишта је природан процес који се може убрзати неконтролисаном сечом шума и погрешним коришћењем земљишта. Услед оваквих поступака долази до убрзане ерозије, која је веома озбиљан и неповраатан процес.

Ерозија померања масе дешава се када дође до великог изливања кише или приликом земљотреса и тада долази до одроњавања земљишта. Сва брдовита подручја под нагибом већим од 15˚ су подложна овој врсти ерозије. Ово је најчешћи облик ерозије на брдовитим подручјима.

До флувијалне ерозије долази када вода продире дубоко у земљиште уским каналима. На брдовитим пределима ови канали могу бити врло дубоки и да дође до поткопавања земљишта.

Овај вид ерозије не утиче толико на усеве колико на стабилност земљишта.

У Србији,реке Сава, Дрина, Западна Морава и Колубара често су мењале своја корита, што је случај и данас. Због тога је долазило до јаке флувијалне ерозије, која се испољава у засипању корита грубим материјалом, као и прокопавању нових корита. У Србији река Дрина је веома позната по честом мењању корита, њена стара корита названа су дрињаче. Флувијална ерозија је јако развијена и дуж свих река у западној Србији. Дуж многих река као што су Лим, Ибар, Дичина, Гружа, Моравица итд. јавља се меандровање. Главни узроци појаве флувијалне ерозије су нерегулисана корита, обешумљеност нагиба, карактер климе, идр. Насипи који су подигнути дуж реке Саве и делимично Колубаре штите околину од поплава, али не и од разарања обала за време брзог кретања воде у коритима. Нестанак шуме и обрађеност земљишта на нагибима су важан узрок сливања воде у долину, доносе груб материјал у корита и плаве околни терен. Корита свих ових река су нерегулисана и зато стално мењају правац у растреситим срединама. Да су ова речна корита утврђена, пљускови у пролеће, лето или јесен не би били извори флувијалне ерозије и поплава. Поред директних и индиректних штета од поплава посебно треба указати на рушење обала и одношење сортираног наноса дуж Западне Мораве, Дрине, Бјелице, Јадра идр.

Површинска ерозија је карактеристична за било коју регију изложену ветру и киши. У пролеће, лети или у јесен после јачих киша могу се на необрађеним и обрађеним њивама приметити стотине мањих или већих браздица која свара текућа вода која не успе да се инфилтрира у земљишта већ отиче низ нагиб. Вода која отиче низ нагиб усеца бразде или мање каналће у трошном земљишту, њихова дубина не прелази 10-20 центиметара. У зависности од терена бразде могу да се: гранају, спајају у нешто веће, прерастају у вододерине, завршавају у депресијама...

Простори западне Србије најчешће у зони смеђег земљишта на шкриљцима, посебно на нагибима под кукурузом, изложена су јачем или слабијем спирању. Много је родираних њива има на нагибима око Бајине Баште, Љубовије, Кадињаче, Ужица, Ивањице, Љига, на падинама Рудника и на другим теренима широм западне Србије. Овај вид ерозије појављује се у воћњацима, виноградима, а местимичо и у проређеној шуми. Смеђа земљишта на шкриљцима флишу и пешчару су сиромашна хумусом и адсорбованим базама што их чини неотпорним према ерозији. Најситније честице земљишта с хумусним материјама прелази суспензије, где се вода увлачи у дубље слојеве и честицама затвара крупније поре. Површинским спирањем настају знатне морфолошке, физичке, хемијске и биолошке промене земљишта што се све на крају негативно одражава на његову производну вредност и моћ упијања воде.

Према степену еродираности земљиште услед спирања може изгубити хумусни А хоризонт и део смеђег (В) хоризонта. Ерозија условљава и погоршавање или нестанак структуре,повећање збијености, смањивање порозности па се смањује упијање воде и водни капацитет уопште. У еродираним земљиштима се јављају хемијске промене, испољава се количином СаСО3, киселошћу, хумусом и асимилативима. До сада није било довољно познато да ерозија односи хумус. Еродирана земљишта представљају неповољну средину за развој културних биљака.

На подручју западне Сбије има велики број клизишта који су веома распрострањени тип ерозије у ово делу. Она се јавља на свим теренима на којима су земљишта на нагибима образована на непропустљивој подлози. Појавлјују се у Подунављу, у разни деловима Шумадије, по ободу котлина, дуж потока, речица и бујица. Четири основна услова за настанак клизишта, по Пањукову су слабљење чврстине подлоге, што може наступити услед влажења, распадања, филтрационог и осматског растварања; повећање хидрауличног пада и брзине филтрације подземне воде; подсецање подножја падине; сувишно оптерећење падине делувијалним или пролувијалним наносом. Ово је условљено количином минералошког састава глине, јер клизању углавном подлежу земљишта богата глином, нестабилне структуре који показују велику склоност бубрењу и расплињавању у влажном, односно скупљању у сувом стању. Земљиште у влажном стању има смањену кохезију и унутрашње трење тако да се мокре земљишне честице лако одвајају и подлежу кретању. На клизиштима се разликује клизна површина по којој се земљиште креће и клизно тело, које чине земљишни хоризонти. Клизиште је углавном неравно и обилује мањим узвишењима и удубљењима. Процес клизања земљишта је врло споро и праћено је појавама смицања. Она су веома штетан вид ерозије за пољопривреду и шумарство, саобраћај, водопривреду, неке индустрије или насеља.

Карсификација у правом смислу речи није на кречњацима западне Србије онако изражена као на холокарсту у приморским областима Динарског система. На знатним деловима кречњака око Увца, Лима, Ђетиње, Крупња и другим местиа западне Србије земљиште је увелико нестало, па отуда оголићавање знатних површина. У зони кречњака и серпентина често се срећу стене сипар и точило, које се доста лако распадају и од њих се ствара велика количина груса и одломак камена различите величине и облика. Сипаре има нешто више на деловима ваљевских планина и Овчарско – кабларској клисури, око Ђетиње и на Тари. Трошан кречњак се низ нагиб котрља све до реке и местимично покрива цео нагиб. Учвршћивање оваквих нагиба је посебно тешко , што се нарочито уочава у Ибарској клисури. Једна од последица бујичне ерозије је појава наслага грубог материјала у подножјима брда и по ободу речних долина и котлина. Пањуков тај нанос назива пролувијумом или савременим бујичним наносом.

У западној Србији постоји неколико бујичних подручја, Бујичне ерозије су ређе на теренима кречњака, мада их има и на теренима палеозојских шкриљаца и серпентина. Најизразитија подручја су дуж Дрине, у горњим токовима Јадра, Колубаре, Љига, Груже, Моравице, Ђетиње, у Ибарској клисури и др. Сливови Лима, Рзава и Увца такође спадају у ерозиона подручја. Појава овако великог броја бујица последица је повољних услова и дејства самог човека. Узовничка река има 12 притока бујица, Грачаница 18, Овчанска река 8, Рогачица преко 30. на простору између Зворничког језера и Перућца регистровано је око 200 бујица, рачунајући овде и оне које се уливају у Дрину и њене притоке. За појаву бујица посебан значај има и подлога. Њу око Дрине чине палеозојски шкриљци, ређе кречњак или друге стене. Шкриљци су за воду непропустљиви и веома су подложни еродирању. Земљиште на овим шкриљцима је неотпорно и има мале моћи задржавања воде. Бујице се срећу и на дугим подлогамо, на андезиту, дациту, па и кречњаку, али су ређе и не усецају се дубоко у терен. Ерозија напада подједнако и њивска земљишта и она под проређеном храстовом шумом. Многа земљишта на нагибима земљорадници напуштају, пошто су услед ерозије постала плитка и њихова даља обрада је економски не исплатива.

На територији западне Србије постоје три секције за ерозије и заштиту земљишта. Ерозија је у брдско-планинском делу западне Србије на многим местима узела толике размере да она на читавим површинама напада, сваку њиву, сваки пашњак итд. Зато на оваквим теренима ерозију не може сузбити служба за заштиту земљишта ма колико се ангажовала и ма колико заједница дала средстава за ту сврху. Да би се у оваквим условима сузбила ерозија треба да се укључи сваки земљорадник, шумар и сви други који у неке сврхе користе земљишту. Други важан принцип код сузбијања ерозије састоји се у паралелном извођењу заштитних мера у брдовитом и мелиорација у низијском делу сваког појединог слива. У почетку мелиорација је имала потребу за заштитом од поплава, а у другој фази одводњавање земљишта.крајње је време да се ове мелиорације изводе паралелно.

У западној Србији се појављују сви облици ерозије, тако да се слободно може рећи да је то подручје најугроженије у Србији.

Поред ерозије изазване водом, у брдско-планинском подручју западне Србије запажа се местимично и еолска ерозија, али је више изражена на планинама источне Србије, где кошава у сува годишња доба може на пашњацима изазвати јаку еолску ерозију. Појаву ерозије могу условити природни фактори као што су рељеф, подлога, особине земљишта, клима, стање вегетације. Исто тако ерозија може бити изазвана радом човека тј. обрађивањем земљишта на нагибима, деградацијом шуме, неправилним распоредом шуме итд.

Erozija zemljišta predstavlja ispiranje i odnošenje najsitnijih i najplodnijih čestica iz rastresite podloge. Erozija zemljišta je prirodan proces koji se može ubrzati nekontrolisanom sečom šuma i pogrešnim korišćenjem zemljišta. Usled ovakvih postupaka dolazi do ubrzane erozije, koja je veoma ozbiljan i nepovraatan proces.

Erozija pomeranja mase dešava se kada dođe do velikog izlivanja kiše ili prilikom zemljotresa i tada dolazi do odronjavanja zemljišta. Sva brdovita područja pod nagibom većim od 15˚ su podložna ovoj vrsti erozije. Ovo je najčešći oblik erozije na brdovitim područjima.

Do fluvijalne erozije dolazi kada voda prodire duboko u zemljište uskim kanalima. Na brdovitim predelima ovi kanali mogu biti vrlo duboki i da dođe do potkopavanja zemljišta.

Ovaj vid erozije ne utiče toliko na useve koliko na stabilnost zemljišta.

U Srbiji,reke Sava, Drina, Zapadna Morava i Kolubara često su menjale svoja korita, što je slučaj i danas. Zbog toga je dolazilo do jake fluvijalne erozije, koja se ispoljava u zasipanju korita grubim materijalom, kao i prokopavanju novih korita. U Srbiji reka Drina je veoma poznata po čestom menjanju korita, njena stara korita nazvana su drinjače. Fluvijalna erozija je jako razvijena i duž svih reka u zapadnoj Srbiji. Duž mnogih reka kao što su Lim, Ibar, Dičina, Gruža, Moravica itd. javlja se meandrovanje. Glavni uzroci pojave fluvijalne erozije su neregulisana korita, obešumljenost nagiba, karakter klime, idr. Nasipi koji su podignuti duž reke Save i delimično Kolubare štite okolinu od poplava, ali ne i od razaranja obala za vreme brzog kretanja vode u koritima. Nestanak šume i obrađenost zemljišta na nagibima su važan uzrok slivanja vode u dolinu, donose grub materijal u korita i plave okolni teren. Korita svih ovih reka su neregulisana i zato stalno menjaju pravac u rastresitim sredinama. Da su ova rečna korita utvrđena, pljuskovi u proleće, leto ili jesen ne bi bili izvori fluvijalne erozije i poplava. Pored direktnih i indirektnih šteta od poplava posebno treba ukazati na rušenje obala i odnošenje sortiranog nanosa duž Zapadne Morave, Drine, Bjelice, Jadra idr.

Površinska erozija je karakteristična za bilo koju regiju izloženu vetru i kiši. U proleće, leti ili u jesen posle jačih kiša mogu se na neobrađenim i obrađenim njivama primetiti stotine manjih ili većih brazdica koja svara tekuća voda koja ne uspe da se infiltrira u zemljišta već otiče niz nagib. Voda koja otiče niz nagib useca brazde ili manje kanalće u trošnom zemljištu, njihova dubina ne prelazi 10-20 centimetara. U zavisnosti od terena brazde mogu da se: granaju, spajaju u nešto veće, prerastaju u vododerine, završavaju u depresijama...

Prostori zapadne Srbije najčešće u zoni smeđeg zemljišta na škriljcima, posebno na nagibima pod kukuruzom, izložena su jačem ili slabijem spiranju. Mnogo je rodiranih njiva ima na nagibima oko Bajine Bašte, Ljubovije, Kadinjače, Užica, Ivanjice, Ljiga, na padinama Rudnika i na drugim terenima širom zapadne Srbije. Ovaj vid erozije pojavljuje se u voćnjacima, vinogradima, a mestimičo i u proređenoj šumi. Smeđa zemljišta na škriljcima flišu i peščaru su siromašna humusom i adsorbovanim bazama što ih čini neotpornim prema eroziji. Najsitnije čestice zemljišta s humusnim materijama prelazi suspenzije, gde se voda uvlači u dublje slojeve i česticama zatvara krupnije pore. Površinskim spiranjem nastaju znatne morfološke, fizičke, hemijske i biološke promene zemljišta što se sve na kraju negativno odražava na njegovu proizvodnu vrednost i moć upijanja vode.

Prema stepenu erodiranosti zemljište usled spiranja može izgubiti humusni A horizont i deo smeđeg (V) horizonta. Erozija uslovljava i pogoršavanje ili nestanak strukture,povećanje zbijenosti, smanjivanje poroznosti pa se smanjuje upijanje vode i vodni kapacitet uopšte. U erodiranim zemljištima se javljaju hemijske promene, ispoljava se količinom CaCO3, kiselošću, humusom i asimilativima. Do sada nije bilo dovoljno poznato da erozija odnosi humus. Erodirana zemljišta predstavljaju nepovoljnu sredinu za razvoj kulturnih biljaka.

Na području zapadne Sbije ima veliki broj klizišta koji su veoma rasprostranjeni tip erozije u ovo delu. Ona se javlja na svim terenima na kojima su zemljišta na nagibima obrazovana na nepropustljivoj podlozi. Pojavljuju se u Podunavlju, u razni delovima Šumadije, po obodu kotlina, duž potoka, rečica i bujica. Četiri osnovna uslova za nastanak klizišta, po Panjukovu su slabljenje čvrstine podloge, što može nastupiti usled vlaženja, raspadanja, filtracionog i osmatskog rastvaranja; povećanje hidrauličnog pada i brzine filtracije podzemne vode; podsecanje podnožja padine; suvišno opterećenje padine deluvijalnim ili proluvijalnim nanosom. Ovo je uslovljeno količinom mineraloškog sastava gline, jer klizanju uglavnom podležu zemljišta bogata glinom, nestabilne strukture koji pokazuju veliku sklonost bubrenju i rasplinjavanju u vlažnom, odnosno skupljanju u suvom stanju. Zemljište u vlažnom stanju ima smanjenu koheziju i unutrašnje trenje tako da se mokre zemljišne čestice lako odvajaju i podležu kretanju. Na klizištima se razlikuje klizna površina po kojoj se zemljište kreće i klizno telo, koje čine zemljišni horizonti. Klizište je uglavnom neravno i obiluje manjim uzvišenjima i udubljenjima. Proces klizanja zemljišta je vrlo sporo i praćeno je pojavama smicanja. Ona su veoma štetan vid erozije za poljoprivredu i šumarstvo, saobraćaj, vodoprivredu, neke industrije ili naselja.

Karsifikacija u pravom smislu reči nije na krečnjacima zapadne Srbije onako izražena kao na holokarstu u primorskim oblastima Dinarskog sistema. Na znatnim delovima krečnjaka oko Uvca, Lima, Đetinje, Krupnja i drugim mestia zapadne Srbije zemljište je uveliko nestalo, pa otuda ogolićavanje znatnih površina. U zoni krečnjaka i serpentina često se sreću stene sipar i točilo, koje se dosta lako raspadaju i od njih se stvara velika količina grusa i odlomak kamena različite veličine i oblika. Sipare ima nešto više na delovima valjevskih planina i Ovčarsko – kablarskoj klisuri, oko Đetinje i na Tari. Trošan krečnjak se niz nagib kotrlja sve do reke i mestimično pokriva ceo nagib. Učvršćivanje ovakvih nagiba je posebno teško , što se naročito uočava u Ibarskoj klisuri. Jedna od posledica bujične erozije je pojava naslaga grubog materijala u podnožjima brda i po obodu rečnih dolina i kotlina. Panjukov taj nanos naziva proluvijumom ili savremenim
bujicnim nanosom.

Na teritoriji zapadne Srbije postoje tri sekcije za erozije i zaštitu zemljišta. Erozija je u brdsko-planinskom delu zapadne Srbije na mnogim mestima uzela tolike razmere da ona na čitavim površinama napada, svaku njivu, svaki pašnjak itd. Zato na ovakvim terenima eroziju ne može suzbiti služba za zaštitu zemljišta ma koliko se angažovala i ma koliko zajednica dala sredstava za tu svrhu. Da bi se u ovakvim uslovima suzbila erozija treba da se uključi svaki zemljoradnik, šumar i svi drugi koji u neke svrhe koriste zemljištu. Drugi važan princip kod suzbijanja erozije sastoji se u paralelnom izvođenju zaštitnih mera u brdovitom i melioracija u nizijskom delu svakog pojedinog sliva. U početku melioracija je imala potrebu za zaštitom od poplava, a u drugoj fazi odvodnjavanje zemljišta.krajnje je vreme da se ove melioracije izvode paralelno.

U zapadnoj Srbiji se pojavljuju svi oblici erozije, tako da se slobodno može reći da je to područje najugroženije u Srbiji.

Pored erozije izazvane vodom, u brdsko-planinskom području zapadne Srbije zapaža se mestimično i eolska erozija, ali je više izražena na planinama istočne Srbije, gde košava u suva godišnja doba može na pašnjacima izazvati jaku eolsku eroziju. Pojavu erozije mogu usloviti prirodni faktori kao što su reljef, podloga, osobine zemljišta, klima, stanje vegetacije. Isto tako erozija može biti izazvana radom čoveka tj. obrađivanjem zemljišta na nagibima, degradacijom šume, nepravilnim rasporedom šume itd.