Ерозија земљишта представља испирање и одношење најситнијих и најплоднијих честица из растресите подлоге. Ерозија земљишта је природан процес који се може убрзати неконтролисаном сечом шума и погрешним коришћењем земљишта. Услед оваквих поступака долази до убрзане ерозије, која је веома озбиљан и неповраатан процес.

Ерозија померања масе дешава се када дође до великог изливања кише или приликом земљотреса и тада долази до одроњавања земљишта. Сва брдовита подручја под нагибом већим од 15˚ су подложна овој врсти ерозије. Ово је најчешћи облик ерозије на брдовитим подручјима.

До флувијалне ерозије долази када вода продире дубоко у земљиште уским каналима. На брдовитим пределима ови канали могу бити врло дубоки и да дође до поткопавања земљишта.

Овај вид ерозије не утиче толико на усеве колико на стабилност земљишта.

У Србији,реке Сава, Дрина, Западна Морава и Колубара често су мењале своја корита, што је случај и данас. Због тога је долазило до јаке флувијалне ерозије, која се испољава у засипању корита грубим материјалом, као и прокопавању нових корита. У Србији река Дрина је веома позната по честом мењању корита, њена стара корита названа су дрињаче. Флувијална ерозија је јако развијена и дуж свих река у западној Србији. Дуж многих река као што су Лим, Ибар, Дичина, Гружа, Моравица итд. јавља се меандровање. Главни узроци појаве флувијалне ерозије су нерегулисана корита, обешумљеност нагиба, карактер климе, идр. Насипи који су подигнути дуж реке Саве и делимично Колубаре штите околину од поплава, али не и од разарања обала за време брзог кретања воде у коритима. Нестанак шуме и обрађеност земљишта на нагибима су важан узрок сливања воде у долину, доносе груб материјал у корита и плаве околни терен. Корита свих ових река су нерегулисана и зато стално мењају правац у растреситим срединама. Да су ова речна корита утврђена, пљускови у пролеће, лето или јесен не би били извори флувијалне ерозије и поплава. Поред директних и индиректних штета од поплава посебно треба указати на рушење обала и одношење сортираног наноса дуж Западне Мораве, Дрине, Бјелице, Јадра идр.

Површинска ерозија је карактеристична за било коју регију изложену ветру и киши. У пролеће, лети или у јесен после јачих киша могу се на необрађеним и обрађеним њивама приметити стотине мањих или већих браздица која свара текућа вода која не успе да се инфилтрира у земљишта већ отиче низ нагиб. Вода која отиче низ нагиб усеца бразде или мање каналће у трошном земљишту, њихова дубина не прелази 10-20 центиметара. У зависности од терена бразде могу да се: гранају, спајају у нешто веће, прерастају у вододерине, завршавају у депресијама...

Простори западне Србије најчешће у зони смеђег земљишта на шкриљцима, посебно на нагибима под кукурузом, изложена су јачем или слабијем спирању. Много је родираних њива има на нагибима око Бајине Баште, Љубовије, Кадињаче, Ужица, Ивањице, Љига, на падинама Рудника и на другим теренима широм западне Србије. Овај вид ерозије појављује се у воћњацима, виноградима, а местимичо и у проређеној шуми. Смеђа земљишта на шкриљцима флишу и пешчару су сиромашна хумусом и адсорбованим базама што их чини неотпорним према ерозији. Најситније честице земљишта с хумусним материјама прелази суспензије, где се вода увлачи у дубље слојеве и честицама затвара крупније поре. Површинским спирањем настају знатне морфолошке, физичке, хемијске и биолошке промене земљишта што се све на крају негативно одражава на његову производну вредност и моћ упијања воде.

Према степену еродираности земљиште услед спирања може изгубити хумусни А хоризонт и део смеђег (В) хоризонта. Ерозија условљава и погоршавање или нестанак структуре,повећање збијености, смањивање порозности па се смањује упијање воде и водни капацитет уопште. У еродираним земљиштима се јављају хемијске промене, испољава се количином СаСО3, киселошћу, хумусом и асимилативима. До сада није било довољно познато да ерозија односи хумус. Еродирана земљишта представљају неповољну средину за развој културних биљака.

На подручју западне Сбије има велики број клизишта који су веома распрострањени тип ерозије у ово делу. Она се јавља на свим теренима на којима су земљишта на нагибима образована на непропустљивој подлози. Појавлјују се у Подунављу, у разни деловима Шумадије, по ободу котлина, дуж потока, речица и бујица. Четири основна услова за настанак клизишта, по Пањукову су слабљење чврстине подлоге, што може наступити услед влажења, распадања, филтрационог и осматског растварања; повећање хидрауличног пада и брзине филтрације подземне воде; подсецање подножја падине; сувишно оптерећење падине делувијалним или пролувијалним наносом. Ово је условљено количином минералошког састава глине, јер клизању углавном подлежу земљишта богата глином, нестабилне структуре који показују велику склоност бубрењу и расплињавању у влажном, односно скупљању у сувом стању. Земљиште у влажном стању има смањену кохезију и унутрашње трење тако да се мокре земљишне честице лако одвајају и подлежу кретању. На клизиштима се разликује клизна површина по којој се земљиште креће и клизно тело, које чине земљишни хоризонти. Клизиште је углавном неравно и обилује мањим узвишењима и удубљењима. Процес клизања земљишта је врло споро и праћено је појавама смицања. Она су веома штетан вид ерозије за пољопривреду и шумарство, саобраћај, водопривреду, неке индустрије или насеља.

Карсификација у правом смислу речи није на кречњацима западне Србије онако изражена као на холокарсту у приморским областима Динарског система. На знатним деловима кречњака око Увца, Лима, Ђетиње, Крупња и другим местиа западне Србије земљиште је увелико нестало, па отуда оголићавање знатних површина. У зони кречњака и серпентина често се срећу стене сипар и точило, које се доста лако распадају и од њих се ствара велика количина груса и одломак камена различите величине и облика. Сипаре има нешто више на деловима ваљевских планина и Овчарско – кабларској клисури, око Ђетиње и на Тари. Трошан кречњак се низ нагиб котрља све до реке и местимично покрива цео нагиб. Учвршћивање оваквих нагиба је посебно тешко , што се нарочито уочава у Ибарској клисури. Једна од последица бујичне ерозије је појава наслага грубог материјала у подножјима брда и по ободу речних долина и котлина. Пањуков тај нанос назива пролувијумом или савременим бујичним наносом.

У западној Србији постоји неколико бујичних подручја, Бујичне ерозије су ређе на теренима кречњака, мада их има и на теренима палеозојских шкриљаца и серпентина. Најизразитија подручја су дуж Дрине, у горњим токовима Јадра, Колубаре, Љига, Груже, Моравице, Ђетиње, у Ибарској клисури и др. Сливови Лима, Рзава и Увца такође спадају у ерозиона подручја. Појава овако великог броја бујица последица је повољних услова и дејства самог човека. Узовничка река има 12 притока бујица, Грачаница 18, Овчанска река 8, Рогачица преко 30. на простору између Зворничког језера и Перућца регистровано је око 200 бујица, рачунајући овде и оне које се уливају у Дрину и њене притоке. За појаву бујица посебан значај има и подлога. Њу око Дрине чине палеозојски шкриљци, ређе кречњак или друге стене. Шкриљци су за воду непропустљиви и веома су подложни еродирању. Земљиште на овим шкриљцима је неотпорно и има мале моћи задржавања воде. Бујице се срећу и на дугим подлогамо, на андезиту, дациту, па и кречњаку, али су ређе и не усецају се дубоко у терен. Ерозија напада подједнако и њивска земљишта и она под проређеном храстовом шумом. Многа земљишта на нагибима земљорадници напуштају, пошто су услед ерозије постала плитка и њихова даља обрада је економски не исплатива.

На територији западне Србије постоје три секције за ерозије и заштиту земљишта. Ерозија је у брдско-планинском делу западне Србије на многим местима узела толике размере да она на читавим површинама напада, сваку њиву, сваки пашњак итд. Зато на оваквим теренима ерозију не може сузбити служба за заштиту земљишта ма колико се ангажовала и ма колико заједница дала средстава за ту сврху. Да би се у оваквим условима сузбила ерозија треба да се укључи сваки земљорадник, шумар и сви други који у неке сврхе користе земљишту. Други важан принцип код сузбијања ерозије састоји се у паралелном извођењу заштитних мера у брдовитом и мелиорација у низијском делу сваког појединог слива. У почетку мелиорација је имала потребу за заштитом од поплава, а у другој фази одводњавање земљишта.крајње је време да се ове мелиорације изводе паралелно.

У западној Србији се појављују сви облици ерозије, тако да се слободно може рећи да је то подручје најугроженије у Србији.

Поред ерозије изазване водом, у брдско-планинском подручју западне Србије запажа се местимично и еолска ерозија, али је више изражена на планинама источне Србије, где кошава у сува годишња доба може на пашњацима изазвати јаку еолску ерозију. Појаву ерозије могу условити природни фактори као што су рељеф, подлога, особине земљишта, клима, стање вегетације. Исто тако ерозија може бити изазвана радом човека тј. обрађивањем земљишта на нагибима, деградацијом шуме, неправилним распоредом шуме итд.