Кјото Протокол је додатак међународном споразуму о климатским променама, потписан са циљем смањивања емисије угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Протокол је ступио на снагу 16. фебруара 2005. године, када га је ратификовала Русија. Државе које су га ратификовале чине 61% загађивача.

Протокол је отворен за потписивање у јапанском граду Кјоту у организацији КонвенцијеУједињених нација за климатске промене (UNFCCC), 11. децембара 1997. године. За његово ступање на снагу било је потребно да га ратификује најмање 55 држава и да државе које су ратификовале протокол чине најмање 55% загађивача. То се догодило 16. фебруара 2005. године када је Русија ратификовала Протокол. Србија је прихватила Кјото протокол 24. септембра 2007. године.

Протоколом се смањује испуштање шест гасова који изазивају ефекат стаклене баште: угљен-диоксида, метана, азот-диоксида, флуороугљоводоника, перфлуороугљоводоника и хексафлуорида. У последњих неколико деценија повећале су се концентрације ових гасова у атмосфери због коришћења фосилних горива у индустрији, саобраћају итд, што је допринело глобалном загревању и климатским променама. Сједињене Америчке Државе и неке мање државе одбиле су да ратификују Протокол из Кјота. Гринпис сматра да је протокол поставио превише скромне циљеве којима се неће постићи већи помаци. Од 3. до 15. децембра 2007. године на острву Бали у Индонезији је одржана конференција Уједињених нација о климатским променама на којој је расправљано о будућности Кјото протокола.

ОДРЖИВИ РАЗВОЈ:

Одрживи Развој је развој који задовољава садашње потребе али тако да се води рачуна о рационалном коришћењу ограничених ресурса како се не би довело у питање њихово будуће коришење за задовољавање потреба наредних генерација.

Одрживи развој је складан однос екологије и привреде, како би се природно богатство наше планете сачувало и за будуце нараштаје. Може се рећи да одрживи развој представља генерално усмерење, тежњу да се створи бољи свет, балансирајући социјалне, економске и факторе заштите животне средине.

Светски лидери су на Земаљском самиту у Рио де Жанеиру 1992. године усвојили препоруке Брунтлендове комисије, а један од резултата самита била је Агенда 21 којом се дају препоруке за одрживо управљање земљишним, воденим и шумским ресурсима у 21. веку.

Самит о Земљи - Рио де Жанеиро 1992

Конференција Уједињених нација о заштити животне средине и развоју (УНЦЕД), одржана јуна 1992 године у Рио де Жанеиру (Бразил) била је највећа од свих икад одржаних конференција Уједињенијх нација. Присуствовало је близу 10.000 званичних представника из око 150 земаља, укључујући и 116 националних политичких лидера. Паралелно дешавање - конференција намењена невладиним организацијама, привукла је јос више учесника. Конференцију је пратило преко 7.000 представника „седме силе“.

Међутим, као што је и било очекивано, учесницима самита није пошло за руком да дођу до решења и сагласности по многим питањима. Наиме, било је тешко постићи сагласност између земаља о питањима где су се на удару нашли различити економски интереси или дубоко уврежене вредности. Земаљски самит 1992. године успео је утолико што је по први пут повезао питања развоја и заштите зивотне средине. Осим тога, резултат представља и потписивање и усвајање неколико важних докумената, међу којима је Декларација о животној средини и развоју - познатија као Рио декларација, Конвенција о промени климе, Конвенција о биолошкој разноврсности, Принцип о управљању, заштити и одрживом развоју свих типова шума, као и акциони план одрживог развоја за 21. век назван Агенда 21.

Текст декларације (на енглеском) 

Агенда 21

Један од кључних докумената усвојених на самиту у Рио де Жанеиру је Агенда 21 - декларација о намерама и обавезивање на одрживи развој у 21. веку. На око 500 страница налази се 40 поглавља - од теме сиромаштва, заштите атмосфере, шума, водених ресурса, преко здравства, пољопривреде, еколошки здравог управљања биотехнологијом до питања одлагања отпада. Новитет у односу на друге документе Уједињених нација представља изричито признавање улога "битних групација", као што су жене, деца и омладина, пољопривредници и предузетници. Од 1992. године, па надаље, Уједињене нације су почеле да све више рачунају на улогу ових групација у својим програмима, за разлику од претходне праксе која је искључивала све актере осим националних влада и неколико фаворизованих посматрачких организација.

ЛОКАЛНА АГЕНДА 21

Једно од поглавља Агенде 21 о битним групацијама је и поглавље о улози локалних власти. Са свих страна света, разна тела наглашавала су њихову кључну улогу у конкретној примени "одрживости" на локалном нивоу.

Из овога је и произишла препорука дата у 28. поглављу - да локалне власти треба да се консултују са становништвом у погледу осмишљавања стратегије за стварање Локалне Агенде (ЛА) 21. Нажалост, било је потребно неколико година да се појави било каква смерница о томе шта би ово требало да подразумева и шта конкретно треба предузети, па се тако, у прво време, само неколицина пионира прихватила овог посла.

Данас, многи локални савети раде у складу са принципима Локал Агенде. Сваки од процеса има своје карактеристике, обележен је локалним условима,

Од Стокхолма до Јоханесбурга

На првој Светској конференцији Уједињених нација о животној средини, одржаној 1972. године у Стокхолму, по први пут је на високом, међународном нивоу, указано на опасности које нашој планети прете од загађења животне средине на глобалном нивоу.

Нешто раније, крајем шездесетих година прошлог века, чула су се прва упозорења стручњака и различитих еколошких организација - које су почеле да се формирају на националном и интернационалном нивоу.

1982. године у Најробију је одржана друга по реду конференција Уједињених нација о животној средини. Тада је упозорено на неконтролисани индустријски развој и експлатацију природних ресурса и последице које остављају на животну средину.

1992. године одржана је Конференција у Рио де Жанеиру, на коме је по први пут указано на повезаност развоја и заштите животне средине.

Пет година касније у Њујорку је одржана Конференција Рио + 5, на којој је закључено да је у заштити наше планете постигнут мали напредак.

Десет година после Самита у Рију, од 26. августа до 4. септембра у Јоханесбургу је одржан Светски самит о одрживом развоју (Рио +10).

Био је то први пут да се цео свет окупио ради једног циља-одрживог развоја Земље. Осмисљен као највећи самит Уједињених нација, на самиту је учествовало више од 60.000 делегата, активиста еколоских организација, представника великих светских компанија и преко 170 светских лидера.

*Генетицки диверзитет подразумева варијабилност зивих врста на Земљи и генетицку информацију о свим врстама биљака, зивотиња, гљива и микроорганизама на Земљи које, свака понаособ, имају специфицну генетску комбинацију створену еволуцијом и која се не мозе поновити у другим врстама.

* Специјски диверзитет обухвата укупан број органских врста у свим екосистема на Земљи, од прапоцетака зивота. Према неким подацима, Земљу настањује измедју 5 до 80 милиона биљних и зивотињских врста, од којих је познато и описано само око 1,5 милиона врста. Постоји милион малих бескицкмењака (углавном инсеката) који цине 73% свеукупног зивог света. Од описаних зивотињских врста 4.763 су сисари, 9.946 птице, а рептила, водоземаца и риба је висе од 35.000.

* Екосистемски диверзитет ознацава укупну разноврсност станиста и биоценоза, као и еколоских процеса у биосфери.

* Екосистем представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу, налазе заклон и заштиту итд. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и истовремено се, одређеним односима, повезују са околином у којој живе. На тај начин биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда — екосистем. Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће целине — биоме.