АРАУКАРИЈА - ЧИЛЕАНСКА ЈЕЛА - МОЛИНА

Araucaria araucana (araukarija araukana, čileanska araukarija).

Род: Araucaria

Четинар пореклом из средњег Чилеа и западне, средње Аргентине.

Пречник стабла у природним условима станишта, може да достигне и 2м а висина стабла и до 40м.(50) Живи око 2 000 година.

Гране су по 5 у пршљену, горње су усмерене на горе а доње падају према земљи.

Листови (четине) пљоснато, седеће, у доњем дели широко а при врху зашиљено, обавија грану, где остају чак 15 година.

Ово зимзелено дрво је најчешће дводомо али се као феномен јављају и дводоми примерци.

Мушке шишарице су издужене. Док су затворене, дугачке су око 4 см а када се отворе њихова величина је 8-12см.

Женске шишарице су зреле у јесен друге године. Пречника су 12-20см, садрже око 200 семенки (орашица).

Араукарија је врста умерених климатских подручја, са великом количином падавина у току године (обромци Анда). Подноси ниске температуре (-20 степени Целзијуса).

Из целог рода, једино Араукарија успева далеко од крајњег југа, па се може наћи и у Великој Британији, Канади, Континенталном делу Сједињених држава, па чак и у Србији где је донета као егзота.

Араукарија подноси и заслањено земљиште али није толерантна према градским условима.

Врста често гајенаа због својих љуспастих, широких четина које дају посебну драж амбијенту. Када је погледамо из далека, у односу на друге биљке около, Аурукарија нам изгледа као вештачка јелка са ретким гранама, зато што је боја четина тамно зелена, воштана па се добија илузија која настаје због комбинације боје и одсјаја.

Араукарија – Молина је за племе Мапуч свето дрво.

АЛБИЦИЈА – ЛЕТЊА МИМОЗА
ALBIZIA JULIBRISSIN

Породица: Leguminoseaе

Распрострањена је у Азији али се често гаји и у Европи , често је гајена и у Србији као декоративна врста.

Дрво високо до 10м, широко разгранато , листопадно.

Гране водоравне, листови парно перасти са око 24 лиске.

Цветови су скупљени у гроздове, главице цветова су на кратким петељкама, имају много бело-ружичастих прашника, који уствари дају прави шарм цвету и читавој биљци. Цвета током лета а у јесен доноси махунаст плод који остаје на гранама и по опадању лишћа.

Албиција је веома отпорна и прилагодљива биљка, подноси сушу и градске услове подноси јако сунце. У нашим условима је треба заштитити од јаких марзева, нарочито док биљка не стаса, касније може поднети и дуже мразеве.

Размножава се сетвом семена али је нај погодније семе сејати у поједимачне посуде или у „кокос- дискове“ јер је биљка веома осетљива на пресађивање и мора се водити рачуна да се пресади са што мање померања корена.

Бреза
Фамилија: Betulacea
Род: Betula
Врста: Betula alba - БЕЛА БРЕЗА

Име "бела бреза" потиче од боје коре која је бела.

Ареал јој је јако широк: Европа, Мала азија, посебно је честа на Кавказу и у Сибиру

Нарасте до 30м, пречника до 60см.

Крошња је ретка, неправилно јајаста, кора бела, са дубоким вертикалним пукотинама у доњем делу стабла. Горња кора се љуспа у танким тракама.

Листови су појединачни, на дугом петељкама, спирално распоређени. у јесен листови добијају светло-жуту боју, остају на гранама до касне јесени.

Цвета, заједно са листњем, у априлу месецу.

Плодови су крилате орашице, величине 2мм. Семе је зрело крајем лета исте године.

Бреза је врста светлости, пионирска врста, живи на скромном земљишту, воли већу релативну влажност мада подноси и сувље прилике.

Примена: појединачно, у групама или у комбинацији са тамнијим четинарима.

Гинко билоба

Гинко је реликт (живи фосил) из мезозоика - јуре, пре око 200 милиона година.

Једина биљна врста која је праживела нуклеарни удар на Хиерошиму и Нагасаки у Јапану.

Листопадно дрво, које по свом карактеристичном гранању веома подсећа на четинаре.

На свом природном станишту (Кина), достиже висину до 30м, дебљину стабла око 2м а старост и до 1000 година.

Лиска је кожаста, са паралелном нерватуром, на петељци дугој 5-7см, подељена на два режња. Лишће је током лета светло зелено а у јесен добија златножуту боју, што ову врсту чини веома декоративном.

Гинко је дводома врста. Плод на женским стаблима је зрео септембра,октобра месеца.

плод је веома непријатног мириса па се обично избегава садња женских стабала.

Из пања и корена се често јављају избојци, али се успешно размножава и семеном. Пораст је првих 15-30 година веома спор али касније веома брзо нрасте.

Гинко воли дубока, свежа земљишта, осунчане терене али подноси и веома ниске температуре.

Дуглазија

(PSEUDOTSUGA)

Природно станиште Дуглазије је запад Северне Америке на веома климатски разноврсним стаништима.

На Природним стаништима израста до 100 метара висине се пречником стабла до 4м.

У Европи су забележени примерци до 45м

Младе гранчице су фино длакаве, четине су рашчешљане,уперене ка врху гранчице, дуге 18-30мм и широке 1-1,5мм.

Када се четине протрљају кроз дланове, одају веома пријатан мирис,налик на јабуку. Шишарице су дуге 4 - 10см и широке 2 - 4см, висе на гранама.

Шишарице опадају целе а семе дозрева у септембру исте године.

Семе клија у пролеће 3 -4 недеље после сетве а понекад прележи до идућњг пролећа.

Јела

(ABIES)

Abies = дуговечан (односи се на старост дрвећа)

Род има око 40 врста, распрострањених на подручју Централне Америка, Европе, Азије и Северне Африке.

Крошња је пирамидалног облика, четине су рашчешљане, појединачне, спирално распоређене око гране.

После опадања четина, кора је глатк, са округлим стопицама (ожиљцима од четина).

Јела је једнодомо дрво, шишарице стоје усправно на крајевима грана, сазревају крајем прве године.

Семе клија после 3-4 недеље, клијавостје кратка и веома мала 30-50%

Јела добро подноси засену али јој је потребна већа просечна тенпература него Смрчи. воли дибока, хумусна земљишта, богата минералним солима.

Каека
Фамилија: Cupressaceal

Род: Juniperus

У роду има 50 врста.

Зимзелено, једнодомо жбиње или мало дрвеће.

Четине су љуспасте, наспрамно распоређене или игличасте, распоређене по три у пршљену.

Шишарице су бобичасте, састоје се из три срасле љуспе.

Већина врста клеке тражи скромне услова и отпорна је на мраз.

Врста: Junipreus Komunis - ОБИЧНА КЛЕКА

Ареал јој је јако широк:Цела Европа. Северна Азија, Северна Америка и Северна Африка.

Клека је пионирска врста, која добро успева на разним теренима и добро веже земљиште.

Хабитус: жбин или мање дрво.

Крошња:јајаста или купаста

Висина: До 20м

Четине: по три у пршљену, боду, на наличју имају седефасто-белу пругу сроминих отвора.

Клека је дводома врста, Цвета у априлу, мају, семе је бобичаста шишарица., сазрева у јесен друге године.

Размножава се углавном резницама али се може произвести и генеративним путем.

Примена: за пошумљавање, у градским условима се користе варијетети.

Оморика

PICEA OMORIKA (Панчић)

Дрво високо до 50м, ускопирамидалног хабитуса.

Гране у горњем делу стабла су уперене нагоре, на средини су хоризонталне а доње гране су висеће.

Четине дуге 8-20мм широке до 2мм са доње стране две беле пруге стоминих отвора.

Мушки цветови су ресе а женски љубичасте шишарице дуге 2-7см, широке 1,3-3см.

Расте на висини од 400- 1700мнв

Расте углавном на кречном земљишту.

Пињол - питоми бор
PINUS PINEA

Распрострањен је око Средоземног мора.

Пињол достиже висину до 15м а пречник стабла око 1,5м. Крошња је у виду отвореног кишобрана. Пињол је изразита врста светлости.

Четине су дуге 10-15см а широке 1.5-2мм. Почиње да плодоноси некада и у

дванаестој години алинајчешће око двадесете. Плодови су шишарице јајастог облика дужине 8-15см а широке 7-10см.

Семе пињола спада у најкрупније семе међу боровима, дужине 2см а дебљине 0,5см, јестиво је а може се екстракцијом добити и укусно уље. Семе се користило и као афродизијак.

из семена се развија врло јака младица која у првим годинама има велики пораст а касније се пораст успорава. У трећој години се јављају прве гране и четине, које су до тада биле појединашне, почињу да расту по две до три у рукавцу.

Пињол важи за врсту која успева само у топлим крајевима и не подноси ниске температуре али посроји пример да је у околини Београда ипак успело да презими неколико младих садница.

Тиса
фам: Taxaceal

род: Taxus

У роду има 8 врста.

Назив "taxus" потиче од отрова (алкаид) талибан

Ареал је Средња и Јужна Европа.

У Србији је тиса домаћа врста.у храстовим и буковим шумама..

Хабитус је у облику жбуна или ниског Дрвета, купастог или неправилног облика. добро подноси орезивање па се често срећу топиарне форме.

Кора је танка, црвенкаста, корен је прилагодљив у односу на услове терена, младе гранчице су зелене боје и угласте, четине су игличасте, рашчешљане, спирално распоређене, на наличју светлозелене, на лицу тамнозелене. Четине су дуге 2-3см а широке 2-2,5мм.

Тиса споро расте али је дуговечна (2000 - 4000 година).

Дводома врста, цвета марта - априла, плод је у облику бобице 6-8мм.

Омотач плода (арилус) је црвене боје, не затвара семе у потпуности. Плодови су зрели од августа до децембра.

Разножава се семеном, сетвом одмаг по брању. тако посејано семе ниче на пролеће или мирује до пролећа наредне године.

Може се ожиљавати крајем лета или у рану јесен.

Туја
Фамилија: Cupressaceal

Род: Thuja

Једнодомо, зимзелено дрвеће, пирамидалног хабитуса, са усправним врхом.

Гранчице су пљоснате, четине љуспасте, ситне, прилепљене уз гранчицу.

Шишарице су ситне 1,5-2см, са 4-6 плодних љуспи.

Семе је зрело исте године, у јесен.

Размножава се семеном и резницама.

Примена: за живе ограде, у групама и појединачно.

Тује добро подносе орезивање па се срећу и топиарије.

У роду има 6 врста.

Код нас је заступљена:

* Thuja Orientalis - Источна туја

* Thuja Occidentalis - Западна туја

* Thuja Gigantea

Источна туја:

Ареал: Кина.

Пренета у Европу у 18. веку

Више стабала из земље, гарне усправне, висина 5-10м, гранчице у вертикалним равнома, четине су исте боје са обе стране.

Врста светлости, подноси сушу, расте на разним типовима земљишта.

Западна туја:

Ареал: Северна Америка.

Пренета у Европу у 16. веку.

Једно стабло, висине до 20м, гране ктатке, хоризонталне, гранчице у хоризонталним равнима, лице четине је тамнозелене а наличје светлозелене боје.

Врста сенке, не подноси сушу, воли влажна, песковита земљишта. Отпорнија је на дим и прашину од источне тује.

Данас се код нас може наћи велики број варијетета туја.

Чемпрес
фамилија: Cupressaceae

Род: Cupressus

У роду има 12 врста. Распрострањене су у тропским, суптропским и умереним појасевима. Код нас се јавља на приморју али је често гајена врста и у континенталним условима (Београд, Нови Сад, Зрењанин...)

Cupressus sempervirens:

Јављају се 2 природна варијетета:

piramidalis: Има ускопирамидалан или ваљкаст хабитус.

гране заклапају угао од 30 степени.

horizontalis: Широкопирамидална крошња, гране заклапају угао од 90 степени.

Коренов систам је јако прилагодљив па се на природном станишту могу видети одрасла стабла која узрастају из пукотине стена.

Четине су ситне, прилегле уз гранчицу. Шишарице су округле, до 5см, имају 12 плодних љуспи.

Семе је зрело у јесен друге године.

Чемпрес је врста светлости, подноси сушу али воли влажнији ваздух. Подноси различита земљишта. Воли високе температуре али издржава и -25 степени Целзијуса.

Хоризонталис се углавном користи за ветробране појасеве.

Пирамидалис се користи за истицање значајних објеката.

Чемпрес се размножава из семена и ожиљавањем.